🏺 Kratka istorija kockica
Od zglobova i drevnih kockica do plastičnog poliedrala na modernom stolu za igru.
Kocke su starije od većine igara koje još uvek možemo da imenujemo. Njihovo tocno rodno mesto je tesko da se ukapira jer su ljudi na razlicitim mestima otkrili istu korisnu ideju: oznacite mali predmet, bacite ga i pustite da slucajnost izabere ishod.
Pre kocke
Neki od najranijih randizera uopšte nisu proizvodili kocke. Ljudi su bacali životinjske kosti, ljuske, štapove i druge predmete čije se različite pozicije mogu smatrati različitim rezultatom. Kosti su bile posebno zgodne jer su prirodno sletele na ograničen broj prepoznatljivih načina.
Kada je šest odbrojanih strana postalo veoma dobra ideja.
Kockice u obliku kocke se pojavljuju u arheološkom dosijeu u nekoliko drevnih društava. Kocka je neuobicajeno praktična: ima 6 jednakih kvadratnih strana, lako je brojati, dobro gomilati i proizvodi kompaktni niz ishoda. Kada se oznake standardiziraju, svi za stolom mogu odmah pročitati rezultat.
Poznati pip uzorak je samo jedan vizualni jezik za tih šest ishoda. Vremenom, kocke su koristile pipove, brojeve, simbole i reči. Važni deo nisu tačke. To je sporazum da svaka stabilna numerisana strana nešto znači.
Kocke postaju hardver igre
Vekovima, kocke su kockane u trkačkim igrama, kockanju i društvenim igrama. Bili su dovoljno jeftini da nose i jednostavni da razumeju bez daske. Isti objekt može da odluči o kretanju, rezultatu ili da li je rizična akcija uspela.
Moderne igre na stolu su proširile porodicu. D4, D8, D10, D12 i D20 kockice su učinile zgodnim korištenjem vjerojatnosti osim jedne u šest. Igranje uloga je pomoglo da se mešani poliedral pretvori u prepoznatljiv objekt.
A onda su kocke postale softver
Virtuelne kocke nemaju fizičku numeriranu stranu za sletanje. Softver generiše nasumičnu vrednost i interfejs pretvara taj broj u poznati ritual bacanja. Objekt se promenio, ali društvena funkcija jedva da je i radila: grupa želi ishod koji niko za stolom nije direktno izabrao.